Достојевски или време као рулет
УМАЛО ПРОКОЦКАН „КОЦКАР”
Дани су неумољиво текли а славни писац – притиснут беспарицом и болешћу – никако није успевао ни да смисли о чему ће бити речи у његовом новом роману који је, под страшном уценом, очекивао бескрупулозни издавач Стеловски...
Као да му је дотад било мало невоља и несрећа, крај шездесетих година 19. века Фјодору Михајловичу Достојевском донео је нове. Прво су му, 1863. године, власти забраниле часопис „Епоха” због једног текста о пољском устанку, следећег лета умрли су му жена Марија Дмитријевна и брат Михаил. Она је оставила пасторка Павла Исајева, а брат целу незбринуту породицу и око 25.000 рубаља дуга. А као последица свега овога, напади епилепсије постали су чешћи и тежи. Ипак, свикао на све недаће које су га у стопу пратиле, Достојевски и у оваквим условима пише „Злочин и казну”, роман који ће га уврстити у ред највећих писаца светске књижевности.
Слава и беда код њега иду упоредо, руку подруку, те не чуди његово писмо пријатељу И. Јанишеву:
„3а написани део романа добио сам око 2000 рубаља, али нисам ја примао, ја сам само потписивао рачуне, а примали су зајмодавци. У то време ја сам морао да продам књиге, заложим ствари, чак и одело да бих некако преживео од данас до сутра... Зајмодавци су хтели да ме стрпају у затвор, а у затвору, поготово нашем, ја не бих могао завршити роман и не бих могао ником исплатити ни гроша.”
Из тог времена сачуван је и акт управе кварта у коме је писац становао, а којим се „поручник у оставци Ф. М. Достојевски” обавештава да ће се шестог јуна 1866. у 12 часова извршити попис у његовом стану због ненаплаћених меница Семјону Пушкину и Павлу Лижину. „Дужни сте да будете у свом стану у назначено време и да сачекате полицију, у противном случају попис ће се обавити у вашем одсуству.”
А Ана Григорјевна, његова друга жена, оставиће у свом ,Дневнику” и податак о извесном немачком трговцу коме је, изгледа, више било стало да ухапси Достојевског него да добије позајмљени новац. Он је, чак, узвикнуо: „Ја хоћу да покажем како мали немачки трговац може да ухапси великог руског писца и будите уверени да ћу то са задовољством учинити!” На срећу, то задовољство није му се испунило, али се сличном задовољству понадао један трговац друге врсте.
Зелена чоја Визбадена
У овом новинском тексту, начињеном на основу сведочанстава његових бројних биографа и података које су оставиле пишчева кћи Љубов и жена Ана, управо је реч о тој изузетно бурној епизоди из иначе бурног живота Фјодора Михајловича Достојевског.
Издавач Ф. Т. Стеловски, у руским књижевним круговима на злу гласу по својим експлоататорским условима објављивања њихових дела, дуго је ишчекивао да се Достојевски нађе у безизлазној беспарици. И дочекао је. Хитро му је понудио три хиљаде рубаља за право на објављивање сабраних дела у три тома, уз додатни услов да за то издање напише роман – око 160 страница. И не само то. Рок за предају рукописа био је непојмљиво кратак, 1. новембар 1866. године. А ако до тог дана на рукопис не буде на столу Стеловског, Достојевски је обавезан да плати надокнаду. Вешти издавач у уговор је ставио и клаузулу да, ако рукопис не буде завршен ни до 1. децембра, несрећни писац губи сва ауторска права, наравно у корист Стеловског.
Достојевски није имао другог избора па је потписао уговор, а оних 3000 рубаља није ни видео будући да су меничне обавезе одмах појеле цео износ. Занимљиво је да се тај новац вратио управо Стеловском који је, претходно, у бесцење купио више пишчевих меница.
''Човек је тајна и загонетка, и ако читав живот проведеш у њеном одговетању, немој рећи да си узалуд проживео век''. Ф. М. Достојевски
Фјодор Михајлович, као и много пута дотад, спас тражи у коцкарницама у иностранству. Одлази у Визбаден. Губи, добија, губи, добија... и после пет дана је без гроша. Залаже и драгоцени џепни сат, али не може да плати ни хотелски рачун. У очајању пише Ивану Тургењеву, колеги по перу с којим иначе није у добрим односима:
„Огорчен сам и постиђен зато што треба да Вас узнемирим. Али, Ви сте једини коме могу да се обратим. Ви сте и једини који ће ме схватити. Говорим Вам као мушкарац мушкарцу: пошаљите ми 100 талира... Шта да се ради кад се човек дави.”
Тургењев му шаље 50 талира. И то траје тек за два седења за „зеленим чојом” Визбадена. Сада све наде полаже у Полину Суслову, своју младу пратиљу. Но, ни она нема новца, али ни претеране воље да слуша како се спрема да напише нови роман који ће назвати „Коцкар” а још није довршио, односно нашао решење, за крај „Злочина и казне”. Нема му друге, мора натраг у Санкт Петербург. Рок који му је поставио Стеловски муњевито се приближава а он не само да није завршио нови роман, него нема ни готов садржај. До 1. новембра остало је тек месец дана.
Рукопис у полицији
Достојевски очајава: све што буде писао до краја живота постаће власништво Стеловског. Жали се својим пријатељима, песницима Мајкову и А. Миљукову:
– То је ужасно! Ја сам упропашћен!
И они су очајни због очајања свог пријатеља, великог писца, али знају да решење мора што хитније да се нађе. Зато предлажу Достојевском да направи детаљан план романа, а они ће написати по један део који ће, потом, редиговати Фјодор Михајлович и уклонити неминовне разлике.
– Да потпишем туђе дело? Никад, макар уистину изгубио сва своја ауторска права! – бесни Достојевски пред још један напад епилелсије.
Миљуков тада предлаже да Фјодор Михајлович не пише него да диктира стенографу. Тако ће рукопис на време стићи до Стеловског. Ненавикао на такав начин рада, писац с почетка одбија, али је и сам свестан да је до 1. новембра остало мало дана за тако обиман посао. Миљуков хитро одлази код извесног Ољихина који је држао курс стенографије за даме и моли га за помоћ. Наставник једној ученици прилази с речима: „Ана Григорјевна, да ли бисте прихватили један стенографски посао? Замолили су ме да некога потражим и ја сам се сетио Вас”.
Двадесетогодишња Ана Григорјевна Сњиткина, девојка бледог лица и крупних плавих очију, купује неколико оловака и свежањ хартије и упућује се у Улицу Стољарну број 13. Тешко потискује узбуђење што ће, ето, сарађивати с тако славним писцем. Зауставља се пред зградом која, сазнаће касније, личи на опис из „Злочина и казне”, на кућу у којој је становао Раскољников, несрећни јунак романа. Био је четврти октобар 1866. године. Доцније, у својим „Успоменама”, овако је описала тај сусрет:
„Никаквим речима не могу да изразим тежак утисак који је Фјодор Михајлович оставио на мене. Изгледао је збуњен, дубоско забринут, нервозан, готово болестан. Био је средњег раста. Светлокестењаста, чак црвенкаста, коса била му је уредно зачешљана. Највише су ме зачудиле очи. На себи је имао прилично изношен жакет, али му је кошуља била блиставо бела. Замолио ме је да седнем за његов писаћи сто и брзо ми је издиктирао неколико редака из 'Руског весника'. Нисам стигла да запишем и казала сам му да не могу да га пратим и да нико ни у разговору ни у диктирању не говори тако брзо. Он је онда прочитао спорије и замолио ме да преведем стенограм. Цело време ме је пожуривао и говорио 'Ах, како Ви то споро. Зар се то тако дуго преписује?' Затим примећује да сам заборавила да ставим једну тачку, па негодује: 'Како то може! Не могу данас да диктирам. Дођите сутра...”
ЗА И ПРОТИВ
Пре скоро 135 година, 28. јануара 1881, у 20 часова и 38 минута, у Санкт Петербургу угасио се живот једног од највећих писаца свих времена, Фјодора Михајловича Достојевског. Имао је педесет девет лета. Четири дана касније, 1. фебруара, његови земни остаци, праћени непрегледном поворком пријатеља, читалаца и поштовалаца, сахрањени су на Тихвинском гробљу Лавре Александра Невског. Од тада до данас свет не престаје да истражује и објашњава његово величанствено дело. Било је стваралаца који нису налазили лепу реч за то дело: Буњин, на пример, Чехов, Бертранд Расел. Овај последњи је, између осталог, писао:
„Злочинци с којима се дружио Достојевски били су бољи од њега пошто су имали више самопоштовања... Достојевски нема ничег заједничког с истинским поносом, он греши да би се кајао и да би уживао у раскоши исповедања.”
Али, кудикамо су бројнији они који су према творцу „Браће Карамазових”, дела које је завршио пред саму смрт, имали поклонички однос. Међу њима су Андре Жид, Ромен Ролан, Томас Ман, Андре Малро...
У књижевном свету мало ко је (био) толико вољен, цењен, омрзнут и нападан. Нико није толико утицао на књижевно стварање широм света као Достојевски – све до данашњих дана када и нобеловци признају да су учили од њега, од Фјодора Михајловича Достојевског... А и његов живот – поплочан страдањима, одрицањима, пороцима и болешћу – није био мање буран од његовог дела ■
Сутрадан посао тече много боље. Достојевски диктира главу из „Коцкара” и прича младој девојци неке своје успомене из детињства, Сибира, из Европе... Роман напредује. Достојевски је врло задовољан. Биће готов на време.
Тридесетог октобра „Коцкар” је спреман за штампу и писац хита издавачу. Очигледно обавештен да је Достојевски испунио уговор, Стеловски нетрагом нестаје из своје куће. Отпутовао је на неодређено време, послуга извештава Фјодора Михајловича. Достојевски само на тренутак очајава, свестан провидне игре свог издавача, али се убрзо упућује у полицијску станицу и ту, уз потврду, депонује рукопис. Уговор је испоштован...
* * *
Ана Григорјевна потом, почетком новембра, стенографски записује и последњи део „Злочина и казне”. А осмог новембра, кад је стигла у договорено време, Достојевски јој је предложио да се уда за њега. И то на себи својствен начин, кроз причу о будућем роману у коме је јунак постарији уметник заљубљен у младу девојку и писац, ето, њу пита за мишљење „може ли млада девојка, далеко млађа и по особинама другачија, да заволи мог уметника?”
Ана Григорјевна Достојевски доцније је, поред осталог, записала:
„Никада ни пре ни после нисам чула да Фјодор Михајлович тако надахнуто прича. Што је даље говорио, било ми је све јасније да прича свој живот, само мења личности и околности...”
Три месеца касније, 15. фебруара 1867. године, четрдесет шестогодишњи Достојевски венчао се са својом бившом стенографкињом и с њом добио троје деце. И, захваљујући обећању које јој је дао, заувек престао да се коцка...
Припремио Петар Милатовић
Коментари (0)