Где год се појавио, пиротски ћилим дочекан је као врхунско уметничко чудо. Тако је било у Бечу, Лондону, Паризу, Петрограду, Риму, Атини...
Некадашња невеста из Пирота, поред вештине справљања овчијег

киселог млека, које може да се сече ножем, и чувеног пиротског качкаваља у чије се сирење, да би био посебног укуса, по чукунбакином рецепту убацује реп од гуштера зелембаћа, морала је у својој невестинској спреми да понесе и ћилим с мустром „гугутке на диреци”.
С овим ћилимом великих размера, названим „батал” (толико је велик да га батали), на коме је приказана живописна башта с дрветом и голубићима на гранама, млада је у нови брачни дом уносила жељу за рајском радошћу и срећом. Но, ово дрво живота с плодовима и живуљцима разних врста означавало је и својеврсну филозофију живота и смрти, свест о нестајању и обнављању особе која га је „шарала” ткајући ћилим, никад прочитану књигу прадавних симбола сачуваних до наших дана.