Поштански комесар

 
Осмог октобра 1864. године, у главној београдској чаршији (данашњој Улици краља Петра I) рођен је мали Алкибијад, Алко, и веома је обрадовао своје родитеље, мајку Љубицу и оца Георгија Нушу. Међутим, радост је кратко трајала јер је имућни трговац Георгије (Цинцарин, пореклом из данашње Албаније) банкротирао, те је морао да се исели из Београда и пређе у Смедерево. 

У Смедереву је мали Алко пошао у основну школу. Прича се да је овде, у углу дворишта породичне куће, приказивао своје прве позоришне представе. Пре сваке представе Алко би разгрнуо ћилиме, постављене на бини као завесе, и публици би укратко испричао о чему се у представи ради, како су то чинили и управници путујућих позоришних трупа, које је он гледао у смедеревским кафанама или у шатрама постављеним испред Ђурђевог града.

Вероватно су те позоришне представе, које су често приказивале догађаје из националне историје, као и живот у последњој српској средњевековној престоници, допринели да Алкибијад Нуша посрби своје име и презиме и постане Бранислав Нушић. Будући да се његов отац опоравио од последица банкротства, Нушић је у Београду похађао реалну гимназију (од 1876 до 1882), а затим је студирао права у Грацу и Београду.

У то време је почео и да пише кратке приче, позоришна дела, али и сатиричне осврте на ондашњи режим краља Милана. Сам Нушић каже да је Два раба била последња песма коју је написао. У овој песми је описао како се тадашња власт односила према својим ратним херојима. Догодило се да је истог дана сахрањен официр Катанић, чувен по својој храбрости у рату, и мајка генерала Франасовића. Сви угледници су се нашли на овој другој сахрани, желећи да се удворе дворском миљенику Франасовићу. Нушићев коментар је гласио: 

Српска децо, што читати знате,
Из овога поуку имате;
У Србији прилике су таке
Бабе славе, презиру јунаке,
С тога и ви не муч’те се џабе:
Српска децо постаните бабе.



Прорадио је ефикасни судски систем тадашњег режима, те је Нушић отеран на робију у Пожаревац. На робији је провео око годину дана, а онда је распоређен на службу ван Србије. Радио је при српском конзулату у Приштини, а затим и у Скопљу.

Оштрина режима одразила се и на друге књижевнике. Почетком године 1899. на улици су се нашли: Драгомир Брзак (на расположењу), Милован Ђ. Глишић (пензионисан), Јанко Веселиновић (отпуштен), Милорад Митровић (отпуштен), Милош Цветић (пензионисан), Милован Миловановић (отпуштен), Симо Матавуљ (отпуштен), Милорад Павловић Крпа (отпуштен), Радоје Домановић (отпуштен)...

У међувремену се у Србији променио режим и на власт је дошао краљ Александар Обреновић. Његова супруга, Драга Машин, још као дворска дама краљице Наталије бавила се књижевним радом, писала је краће приче, а са француског је превела роман Ксавијера де Мотепена Мачје око. Желећи да око двора привуку књижевнике и уметнике Александар и Драга почињу да их помажу, финансирањем листова, апанажама или запошљавањем у државним установама.

Бранислав Нушић 1900. године постаје управник Народног позоришта, формира књижевно-уметнички одбор у који улазе Брзак, Глишић, Веселиновић и Сремац. Међутим, изгледа да Нушић није могао да трпи мешање у организацију и репертоар позоришта, те је после једне одлуке, наметнуте од власти, затражио да га пензионишу.

Пензија, која се заснивала на краткотрајној државној служби, била је свакако мала, те Нушић није могао да живи лагодно, иако је имао додатне приходе од објављених текстова у новинама или од изведених позоришних представа. Поново је пожелео да ступи у државну службу, али у том тренутку је било слободно само место поштанског комесара. Посао комесара је уствари био вршење инспекција пошта и телеграфа. Ево шта је о томе писао Нушић:

„Замислите мене као комесара свију пошта и телеграфа, будибогснама! Али, тако је морало бити. Ми то вама дајемо да бисте имали службу, а нико од вас не тражи да идете на дужност, рекао ми је министар који ми је био наклоњен, али је мало месеци затим дошао за министра човек који ми није био наклоњен, и он ми је просто рекао: Извол’те на дужност! – Ама, зар ја на дужност! Шта, ваљда да печатим касе поштарима чија ће жена и деца плакати у другој соби док се у првој врши преглед. За тај посао не треба имати само стручну спрему већ и стручно срце. Ја га немам, и то за туђу невољу више но за своју...

Ипак, ја бих био смешан свету, оним чиновницима; и, што је најглавније, смешан сам себи! Ја не знам ни колику марку треба прилепити на простом писму које се шаље у Панчево, а камоли шта друго. И тако, све мислио на једно смислио. Поднео сам молбу за пензију која је гласила:

Господину Министру грађевина,

Осећајући се потпуно неспособним за службу у којој сам, част ми је замолити вас, господине министре, да ме изволите пензионисати.

Понизни

Бранислав Нушић“