Стриц београдских боема

Седмог јануара 1847. године у селу Градац, код Ваљева, у породици Ђорђа Глишића званог Крџа, старог 47 година и Јевросиме – Јеке, старе 27 година, родио се син Милован. Међу родитељима је била велика разлика, не само у годинама већ и у понашању. Док је мајка била веома способна, вредна и чуварна, о оцу ни његова деца нису имала лепих речи. Милованова млађа сестра Станка је на једном месту рекла: О њему нећу да се сећам, јер та сећања не би ишла у његову похвалу. Изгледа да је волео да пије, коцка се и задужује, те је породица после његове смрти (1864) морала да напусти родну кућу и имање.

Мали Милован Глишић је веома рано од неког рођака научио да пише, те је уписан одмах у други разред. Међутим, због хроничне несташице средстава за живот, године 1861, са четрнаест година, запошљава се у ваљевској пошти, где ради као препишчик и писморазноситељ. У току те службе, пешачећи свакога дана од куће до куће и од надлештва до надлештва, рано је упознао све особине маловарошких житеља, а нарочито чиновника, који ће касније постати јунаци његових приповедака и драмских дела. На малог поштоношу нико није обраћао пажњу, нити се пред њим ико претварао, тако да је Милован могао да живот упозна са његове суштинске, нескривене стране.

Године 1864. прелази у Београд, где наставља школовање, најпре у гимназији, а затим и на Великој школи. У току школовања Глишић изучава руски, француски и немачки језик, што му помаже у преводима, које објављује у престоничким листовима. Због познавања страних језика позван је да, у време Српско-турског рата 1876. године, ради у Прес бироу српске владе. Управник Државне штампарије, Раичевић, препоручује га за уредника званичних Српских новина и тврди  да он влада са три страна језика и вичан је стилу српскога језика, што је веома важан услов за једног уредника, и да управа за ово место не може препоручити никог другог до њега.

Тако Милован Глишић постаје уредник Српских новина, а касније и коректор Државне штампарије, писац и преводилац, члан Позоришног одбора и драматург Народног позоришта у Београду.

Имао је већ 35 година када је одлучио да се ожени. Ова одлука му је загорчала следећих пет година живота. Невеста Косара је потицала из некада богате али осиромашене трговачке породице Стефановић. Новопечена госпођа Глишић желела је да живи на нивоу вишем од Милованових могућности. Нове хаљине, посете летовалиштима и бањама у Европи, исхрана која је на породични сто стизала из београдских ресторана, јер се госпођа Глишић није желела бавити кувањем, довели су Милована до стања сталне задужености и присиљавали су га да даноноћно ради, пише и преводи, како би испунио монденске жеље своје супруге. А када је она почела и сама да позајмљује новац, и дуговања повећава и без његовог знања и сагласности, дошло је до непријатних свађа и међусобних оптуживања.

Онда је Косара поднела тужбу за развод брака, у којој је Милована оптуживала за суровост, неиспуњавање брачних дужности, па чак и за прељубу! Глишић је појавио пред црквеним судом и успео је да побије наводе оптужбе, те је брак раскинут у његову корист, а на Косарину штету. Досуђено је да се Косара после развода више не може венчавати, док је Миловану то одобрено, чиме је он добио сатисфакцију. Међутим, Глишићу је брака било довољно, те се до краја живота више није женио.

Милован Глишић се стално настанио у хотелу Национал, на савској падини, поред Великих степеница у близини Саборне цркве. Слободно време проводио је у Дарданелима или у редакцији Звезде, која се налазила одмах поред наведене кафане, на месту данашњег Народног музеја иза споменика кнезу Михајлу. У овој редакцији састајали су се његови „синовци“ Јанко Веселиновић, Милорад Митровић и Радоје Домановић, чувени писци и београдски боеми који су Глишића звали Чича-Милован. Он се доброћудно осмехивао и, као сваки стриц, позајмљивао им је новац да плате штампарске трошкове или купе дрва за огрев. У кафани би им често испод стола дотурио нешто новца, да би и они могли да плате неку туру пића. Тежак живот у детињству и боемски живот у Београду Глишићу су угрозили здравље.  Крајем 1907. године Милован лек од туберкулозе тражи у Дубровнику, али већ је било касно те он скончава 8. фебруара 1908, а вечни починак налази на дубровачком православном гробљу Бониново.