У мачванско село Глоговац приспео је млади свештеник Милош Веселиновић који се оженио Јелисаветом, из бадовиначке свештеничке породице Поповић. Кад се скућио, Милош је дочекао да му, првог маја 1862. године, попадија роди сина првенца Јанка. Затим су следила и остала деца: Милутин, Стеван, Милка, Крстина и Катарина.

И сва су му деца била добра и послушна, осим првенца, који се угледао на течу, супруга мајчине сестре Анђе, поп-Бојицу Иванковића, свештеника бадовиначког, који је волео дуге седељке, пиће и жене, као и дуге расправе политичке природе.

Јанко је завршио основну школу, нижу гимназију у Шапцу, уписао богословију, коју је напустио, а затим је уписао учитељску школу, коју никада није завршио. Ипак, и то мало школе је било довољно да 1880. године, са непуних 18 година, постане учитељ у Свилеуви. Ту је многе ноћи са својим течом Бојицом пробдео на поселима и прелима, где се истицао својим стасом и лепим, мужевним гласом. У Свилеуви је упознао и своју јараницу Јоку, Јованку Јовановић, сестричину владике Никанора Ружичића. С њом је, следеће 1881. године, у великој љубави ушао у брак.

Године 1884. године распоређен је у село Костур код Пирота. Он овакав налог одбија, с образложењем да жели да настави школовање у учитељској школи. Али, као да му се није дало да је заврши. Променио је мишљење, супругу и дете је оставио код оца у Глоговцу, а он се упутио према Бечу, да тамо заврши телеграфску курс.

Наши питомци, приспели о свом трошку или као стипендисти, долазили су пар месеци пре отпочињања школе, да науче немачки језик и да се прилагоде, снађу у великом граду. Али, Беч је био светска метропола, пун кафана са веселом музиком и лепим дамама. Ко би одолео тим лепотама? И Јанко није одолео, чак је и оболео. Нека од „дама“ му је подарила болест, због које је 40 дана провео у болници.

Званичне биографије тврде да се Јанко у Србију вратио због болести, али сведоци су говорили другачије. Српска влада је имала обичај да своје питомце на страни повремено контролише, да ли раде оно због чега су послати у иностранство. Једна таква контрола је Јанка и још неколико његових пријатеља уместо у школи затекла у кафани. Када је провера извршена и у школи, испоставило се да су ови другари, благо речено, нередовно похађали наставу и да нису били ревносни ученици. Следило је решење: правац – Србија!

Јанко је телеграфски курс наставио у Београду. Када је први пут ушао у разред, сви су устали и дежурни ученик је отпочео да чита молитву, као што је то обичај када уђе професор. Јанко им је само опсовао оца мангупског и сео у задњу клупу. Тада је он имао око 22 године и, онако бркат и мрк, изгледао је далеко старији од ученика који су школу похађали редовно.










У Београду су Јанка неки предавачи веома волели. Димитрије Даниловић и Добривоје Арнаутовић  нису могли без њега ни ван наставе. Сви заједно су време проводили у Дарданелима, Руском цару или у Коларцу, који се налазио у истој згради са  Главном поштом, телеграфом и телефоном, где се телеграфски курс одржавао. Резултат је био поразан: Јанко није присуствовао на више од половине часова, те није успео, ни уз помоћ својих пријатеља међу предавачима, да положи све испите на крају курса.

Касније се Јанко настанио преко пута поште, те је пријатељевање са поштанским чиновницима настављено. Његова кћер Перса је причала о чувеној поштанској солидарности. Наиме, Јанко је често био у дуговима. Једном је од Врачарске штедионице позајмио знатну своту, коју није вратио на време, па су жандарми са двојицом грађана дошли да му попишу покућство. Један од грађана је био поштоноша, који је другог присутног грађанина наговорио да Јанкове ствари процењују по вишеструко вишој цени од реалне, те се тако догодило да на лицитацији нико није хтео да купи тако скупе ствари, па су их вратили власнику.

После је Јанко био председник општине Коцељева, затим опет учитељ, помоћник главног уредника Српских новина, Милована Глишића (одатле потиче њихово дугогодишње пријатељство), коректор државне штампарије, драматург Народног позоришта, уредник неколико часописа, али пре свега чувени српски књижевник, који је српско село описивао присно и топло. Неколико пута је боравио у затвору, због оштрих речи упућених тадашњој власти.

Боемски живот и тамновање допринели су да Веселиновић оболи од туберкулозе. Зато је последње дане свог живота провео лечећи се у родном Глоговцу, где је на рукама свог оца и умро у 43. години, 14. јуна 1905. године. Његовој сахрани присуствовали су сви који су тада нешто значили у српској култури, чак су из Мостара стигли и Алекса Шантић и Светозар Ћоровић.