Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата


Војевање после мира

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ



Углавном се здраво за готово узима да је Други светски рат у Европи завршен 9. маја 1945. године. У Југославији је потрајао до 15. маја. Између осталих, за то је заслужан и немачки генерал Александер фон Лер.


ета 1944. године совјетска армије избила је на Дунав, код Турн Северина, а јединице западних савезника на Рајну. У том тренутку у Грчкој се затекла јака немачка формација, група армија „Е”. На њеном челу био је генерал Александер фон Лер, до 1943. године командант Југоистока. Убрзо је схватио да је Хитлерово наређење да се по сваку цену бране положаји у Грчкој сулудо и неизводљиво, а да се сваким даном и сатом повећава опасност да цела армијска група остане одсечена. Зато је септембра 1944. године почело извлачење из Грчке, кроз Југославију.
    Повлачење се већим делом одвијало под борбом, неке јединице биле су десетковане, неке потпуно уништене или заробљене, али је Лер некако успео да главнину армијске групе измести на север. Није стигао да угрози јужно крило 3. украјинског фронта Црвене армије на Драви, али се линија фронта прилично брзо усталила. Немци су се борили до самог краја, без обзира што је агонија Трећег рајха била очигледна, толико да се само чекало када ће пасти Берлин. Ове јединице у повлачењу борбом су се извлачиле из тешких невоља у Босни, Хрватској и Словенији, иако је Беч увелико пао, још 13. априла 1945. године. На пример, Загреб је пао шест дана после Берлина, тек 8. маја.
број:

НАСТАНАК

ЦАРСКОГ ГРАДА



ојска августа Константина Флавија (272–337) у позно лето 324. године дошла је подно бедема Византиона. Овај древни грчки град налазио се на врху рта, са северне стране наслоњеног на залив који је дубоко залазио у копно, док су га са јужне и источне стране штитили Мраморно море и почетак Босфорског мореуза. Копнени прилаз био је могућ једино са запада, али је са те стране град био заштићен зидинама које је Константинов супарник Август Лициније (263–325) обновио пре почетка грађанског рата.   
   Првих неколико дана Константинови легионари затрпавали су дубок шанац који је опасивао зидине. Бацачке справе, балисте и катапулти, отерале су упорне браниоце с врхова бедема.
Након што је шанац затрпан почело је подизање великог земљаног насипа. Њиме је требало надвисити зидине, а потом привући опсадне куле чије је састављање било у току.
број:

Уметници на ветрометини времена

НИЈЕ ТО


Вагнеру су рекли да му је музика досадна, Реноару да нема сликарког дара, а Астеру да не уме да глуми... Сетите се овога кад вас неко буде убеђивао да одустанете од својих снова



анат критичара није баш захвалан. Ако велича уметника који то не заслужује, онда није вичан послу. Ако оцрни миљеника публике, онда је и заједљив и љубоморан на туђ успех. Тако би неко описао Џона Раскина, сликара и критичара уметности који је Бетовена узео на зуб рекавши да његова музика звучи као „цимање вреће ексера уз додатак чекића који повремено падне”. Чувени немачки композитор био је увелико мртав кад је Раскин написао ове отровне речи, тако да није ни могао да се увреди.
број:

Оперишеш једног, убијеш тројицу!

НАЈБРЖИ


Роберт Листон, пионир хирургије савременог доба, направио је много добрих ствари за ову грану медицине. Ипак, остао је упамћен по својим најгорим данима...


ирург није лако бити. Ни данас, у времену анестезије, модерних операционих сала и врхунског лекарског прибора, а камоли пре 200 година, када су околности за лекаре, али и болеснике, биле далеко теже. Увек је одлазак „под нож” носио већи или мањи ризик.   Због тога ваља одати признање лекарима који су се почетком 19. века бавили хирургијом. Уз све недаће које су имали, често су успевали да спасу пацијента. Ипак, један лекар из тог времена остао је упамћен највише по трагичним и, помало, трагикомичним исходима својих операција. Шкотски хирург Роберт Листон (1794–1847) требало је током хируршке интервенције да оперише једну особу, а успео је да на крају исте убије – три!

 време када је млади доктор Листон почињао каријеру хирурга, ова грана медицине разликовала се од онога што ми данас познајемо, између осталог, по чистоћи. Лекари су оперисали у мантилима натопљеним крвљу претходних пацијената, а важило је правило „што крвавији капут – то поноснији доктор”.
  
број: