Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата


Забавников историјски Забавник

ПРИЧА


Мало је познато да, у потрази за бољим животом, наши људи нису путовали само на Запад. Ни Сибир им, тада, није био далеко. Градили су железницу, војевали, отварали посластичарнице и мештане залуђивали музиком...

а језику номадских народа-староседелаца Сибир, у преводу, значи Успавана земља (сиб-спавати, ир-земља). И дуго је то огромно парче наше планете између Урала и Охотског мора – десет милиона квадратних километара, четвртина азијског континента – спавало мртвим сном, далеко од људи и свега оног што су они собом (до)носили. Све до 16. века када је козачки атаман Јермак, више него стидљиво, успоставио прве везе с домороцима и неизмерно великим пространством.
   Све донедавно људи и време су у Сибир, тамо где „минус 40 Целзијусових степени није мраз, где 40 гради није вотка и где 100 километара није растојање”, терали осуђенике. Да међ' снегом и ледом хладе своје усијане главе.
    Успавана земља, брзо је утврђено, крила је у својој утроби неслућена природна блага. Само је до њих ваљало стићи, а с птицама се човек, онда, није могао надметати. Без обзира на то што су Сибирци одувек умели да разговарају са звездама. Да то пријатељско ћаскање с далеким небеским комшијама није тек једна од многих сибирских бајки, тамо се, пре више од четрдесетак година, уверио новинар Драгиша Поповић. И овако то протумачио:
   „Путујући ноћу пртином кроз тајгу
, колона је застала да се одмори. Изненада се чуло шуштање, задихани путници су се гледали, помислили су да није у близини нека дивља животиња. Како су сви, осим једног, били дошљаци у Сибир, питали су се шта се догађа. Смирени Сибирјак је рекао: „Таваришћи, то звезде шалућу!” Тајну им је одмах открио: топао ваздух који издишу, на веома ниској температури, одмах постаје ледена прашина. Муњевит процес претварања топлог ваздуха, водених честица пљувачке, у ледену прашину, на температури од минус 40 Целзијусових степени праћен је шуштањем. А то највише личи на шапутање звезда...”
број:

Живот и прикљученија Павла Савића

ЧОВЕК


Био је великан не само наше науке, наш први атомски физичар и један од ретких наших научника који је био кандидат за Нобелову награду. Био је истраживач, научник, револуционар, ратник, професор, академик и чувен по томе што није имао длаке на језику

ођен је 10. јануара 1909. године у Солуну, где је Краљевина Србија његовог оца Петра као ветеринара послала на службу у Слободну царинску зону Србије. Отац, први школован у породици, био је државни питомац и у Француској студирао ветерину. После Првог светског рата породица се сели у Београд, где Павле, најстарији од петоро деце, прва четири разреда гимназије завршава у Другој мушкој, а више разреде и матуру у Пожаревцу. Волео је физику, хемију и математику. Матурирао је 1927. године у Пожаревачкој гимназији.
   После матуре уписује се на Катедру физичке хемије на Филозофском факултету Београдског универзитета, коју је држао професор Милоје Стојиљковић. Катедра је основана 1903. године и једна је од најстаријих катедри те врсте у Европи. Већ током студија ради код професора Стојиљковића као асистент-волонтер, а после дипломирања, 1932. године, обећано му је место указног асистента. Павле се, међутим, сукобио са својим професором и, сходно својој наглој нарави, без објашњења дао оставку.
број:

Византијске приче

БОЈ МИШЕВА


Зашто су у средњем веку певали о мишевима и какве су све поступке измишљали да ви их се решили?

ао и остали средњовековни људи, Византинци су располагали разним врстама домаћих животиња како би себи обезбедили неке од основних животних намирница. Осим за исхрану, животиње су људима биле од помоћи и приликом обраде земље, у преношењу терета, чак и на велике даљине (караванска трговина), али и у раду појединих важних погона као што су млинови или гумна. Неке од животиња, као што су коњи, камиле или магарци, коришћени су за јахање, а неке, пси и коњи, на пример, за лов, док су коњи били важни у коњичким јединицама византијске војске. Византинци су држали псе, мачке и неке врсте птица као своје кућне љубимце. Птице грабљивице, као што су јастреб или соко, такође су коришћене за лов. Житељи Византијског царства јасно су одвајали дивље од домаћих животиња, при чему дивље нису обавезно биле поистовећиване са злом а домаће са добрим.
   У расположивом фонду византијских загонетки налазе се и две које се тичу на миша:

   „Животињка мала, ја нисам за јело.
   Три словцета само у имену имам.
   Прво ако узмеш од тих мојих слова,
   живинче велико, што се једе, бићу.” (Миш)


број: