3144 11. 05. 2012.
Најстарији туристички водич на свету
ЧУДА ЗВЕЗДАНОГ ПОЉА
 |
| Карта Европе из 12. века |
Понукан калуђеровим извештајем, владика нареди да на место где падају небеске варнице оде експедиција да провери у чему је реч. Бискупови посленици убрзо су се вратили с добрим вестима. Копајући су открили мермерни ковчег с костима за које су несумњиво схватили да су у питању земаљски остаци апостола, свеца и великомученика Јакова. Не часећи, то је јављено краљу Астурије Алфонсу II, а овај је светог апостола Јакова сместа прогласио покровитељем и заштитником свога краљевства и наредио да се на месту његовог гроба подигне капела. Светац му, тврди предање, није остао дужан и у ратовима које је Алфонсо непрекидно водио против јужних комшија, неверних Арапа, у пресудним биткама појавио би се испред хришћанских трупа увек окрећући ратну срећу у њихову корист. Тако је зарадио надимак свети Тијаго Матаморос – Мавароубица.
Тајна каменог саркофага
Вест о чуду у Галицији брзо се раширила хришћанском Европом. Калуђери су ходали друмовима континента приповедајући да на пољу званом Campus Stellae, на латинском „поље звезда”, леже мошти Сант Иага. Толико се о томе причало да су у место, прозвано Сантијаго де Компостела – Свети Јаков од Звезданог поља – ускоро почели да долазе ходочасници да се поклоне свецу.
Тек два века касније црква је објавила званично објашњење о томе како је тело Исусовог ученика доспело на пропланак у близини Атлантика. Компостелски бискуп објавио је спис на латинском језику, где приповеда да су се, по Христовом успећу, његови ученици распршили широм света да шире Божју реч. Свети Јаков, син Зебедејев – некадашњи рибар с Галилејског мора и један од тројице апостола који су се приликом Христовог преображења молили на Маслинској гори – отишао је даље од свих, до самог краја познатог света, до рта Финистера, у најудаљенијим крајевима Хиспаније. Одатле се, после неколико година проповедања, вратио у родну Палестину где га је краљ Ирод Агрипа ухапсио као јеретика и револуционара и где му је, после тешких мука, одрубљена глава а тело бачено с јерусалимских зидина. Јаковљеви ученици ипак су успели да избаве мучениково тело, али су га, у страху од Иродовог гнева, бродом однели што су могли даље, у крајеве које су већ познавали, у данашњу Галицију, где су га, на скровитом месту, сахранили у каменом саркофагу, да заувек почива у миру.
 |
| Одмор ходочасника, како га је видео средњовековни француски сликар. |
Једна од тих пограничних земаља била је Астурија, млада и невелика краљевина уклештена између океана и огромног муслиманског царства, које је обухватало већи део Иберије и протезало се преко Магреба и Блиског истока све до зидина Константинопоља и широких река у далекој Индији. Јужна граница Алфонсових земаља била је сам крај хришћанског света па је краљ, мада је успешно ратовао против Мавара, непрекидно стрепео свестан да би, ако би се прилике мало промениле, исламско царство могло да прогута и његове земље. Зато му је постојање светачких моштију у његовим земљама много значило. У случају опасности могао би да позове хришћанску браћу да бране апостолов гроб. Ватикан је такође био свестан важности светилишта. Исус и Богородица су се после краја овоземаљског живота уздигли у небо не оставивши за собом материјални траг тако да од моштију дванаесторице Исусових ученика не постоје светије реликвије. Зато је папа прогласио Сантијаго светим местом, попут Јерусалима и Рима, а јаковински култ све је више јачао и ширио се.
Шкољке светог Јакова
Временом је све више људи и жена издалека, од Мађарске до Норвешке, сваке године пешице хрлило означеним путем од цркве до цркве, све до Компостеле. Путовали су верници, богати и сиромашни, праведни због завета а изгредници по казни. Лако их је било разликовати, на глави су носили препознатљиве шешире са широким ободом, у рукама дуге ходочасничке штапове. Сваки је имао по шкољку лепезастог облика звану шкољка светог Јакова, да њоме успут из река захвата воду за пиће. Временом се мрежа путева за Сантијаго гранала, досезала све даље и даље. Уз њу се развио читав свет подршке. Конаци, болнице, прихватилишта и, пре свега, цркве отварали су врата ходочасницима. Ове грађевине било је лако препознати: све су на видном месту имале знак Јаковљевих шкољки, да се путници не би изгубили.
Како су путеви светог Јакова добијали на важности, тако су расли и светилиште и сам град Компостела. На месту некадашње капеле прво је никла камена црква, да би у 12. веку на њеном месту била подигнута величанствена катедрала која постоји и данас. Црква светог Јакова понос је града, а понос цркве је кандило израђено од посребреног месинга, највеће на свету, тешко 62 килограма и високо 160 центиметара, окачено о уже дугачко 65 метара. Легенда вели да је овде кандило стављено јер се у давно доба, за време богослужења, у цркви није могло дисати од смрада месецима неопраних богомољаца, па свештеници нису имали избора него да се послуже тамјановим димом који све пречишћава. Такође се прича да је кандило, клатећи се, неколико пута пало, и то усред пуне цркве, али да, чудом, никада никога није повредило, мада је по снази способно и да убије. Уз саму катедралу никао је и конак, по мишљењу многих најстарији хотел на свету. Испрва је примао оне који су могли да плате преноћиште, да би доцније био претворен у болницу, такође намењену посетиоцима светилишта.
У катедрали се чува и најстарији примерак књиге „Codex Calixtinus”, с почетка дванаестог века, у доба понтификата папе Калиста II, по коме је добио име. Ова обимна књига од 225 страница написаних руком, подељена је у пет томова. Она нас учи свему што је један средњовековни верник требало да зна да би стигао до Сантијага и да би зналачки учествовао у ондашњим богоугодним обредима. Ту је житије светог Јакова, приповести о његовим пустоловинама и чудима почињеним пре и после смрти. Ту су молитве које треба да читамо свецу и песме које треба да му појемо. У ствари, највећи део књиге и јесу музички записи грегоријанских богоугодних мелодија које су се певале у Сантијагу.
 |
| Ходочасници у средњем веку на једном старом рукопису. |
Најважнијом се сматра пета и последња књига насловљена „Iter pro peregrinis ad Compostellam”, односно „Водич за ходочасника у Компостелу”. Она пружа путнику читав низ корисних савета, на основу личног искуства аутора: наводи места где је могуће добити конак, где се сме а где се не сме пити вода, где лађари превозе преко реке по поштеној цени а где прецењују, где има разбојника а где је пут безбедан. Описује успутне градове и народе, света места која ваља посетити и реликвије којима се може поклонити, да би на самом крају описао и само светилиште и цркву, да би путник знао шта га чека. Ова корисна књига убрзо се прославила оставши до данас позната као први туристички водич у историји. Преписивана и растурана по Европи, у 12. и 13. веку, могла се наћи где год је било хришћана. У то доба култ светог Јакова достигао је врхунац и кроз Компостелу је сваке године пролазило и по неколико стотина хиљада хаџија.
Одласком средњег века, промениле су се околности. Ови крајеви изгубили су политички значај браника хришћанства. С друге стране, јавили су се први гласови сумње у прилично нелогичну причу да је мртав Христов ученик с Блиског истока доспео у Шпанију. Полагано, култ Компостеле падао је у заборав, све док се није свео на месни обичај, налик многим другим.
Недавно, у другој половини 20. века, изненада и необјашњиво, овај се обичај обновио. Савремени Европљани, верници или не, у све већем броју пешаче путевима светог Јакова. Унеско је 1993. године ову историјску културну мрежу уврстио у листу светске културне баштине „као сведочанство снаге вере међу људима свих социјалних сталежа”. Модерни ходочасници на пут крећу ко због вере, ко због мистицизма, некима је повод унутрашње преиспитивање а некима је, пак, на памети тек пустоловина. Иду пешице, аутомобилима, бициклима. Успут посећују места поменута у древном туристичком водичу „Кодекс Каликстинус”. На празник Светог Јакова, 25. јула, у катедрали у Компостели нема места за све. Ове године, свечев дан пада у недељу, па је 2010. Јаковинска света година, и стога се очекује да ходочасника буде више но икада.
Аутор:
Дејан Станковић / dejan.z.stankovic@gmail.com - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
