Пријава/Регистрација | Форум |Редакција

Насловна

Београд кога неће бити (први део)


НЕДОСАЊАНИ ГРАД
Изглед нашег главног града не би нимало наликовао данашњем да су се остварили бар неки планови које нам је нудио Албан Шамбон, угледни белгијски архитекта

                                                   „Бити на облаку, то су лепе ствари.”
                                                                                        (арх. Борис Подрека)

Славолук на Славији
    Незадовољници су склони да кажу да се о Београду недовољно мисли и сања, да ни у прошлости никада није било довољно истинског издизања из реалности београдске, његовог урбанизма и архитектуре. Није се сањало и не сања се, додали би, из бојазни да велики снови не услове и велике промене па нам тиме однесу и оно мало познатог света, нашег шехера, паланке или вароши. И били би само делом у праву. Велики искораци јесу махом изостајали, али најпре зато што су их увек изнова осујећивали ратови, спутавале невоље, изнудица и политичка трвења.
    Ипак, не би се могло рећи да је Београд недосањан град, град о коме се није сневало, и да га нису – барем понегде – одредили наноси маште, покоја визија и громогласна замисао. Истина је, заправо, негде по средини. С једне стране о њему се сањало крхким, плитким сновима чиновника, техничара и економа, с друге, дубоким и заносним сном стваралаца. Ови други, нажалост, углавном су остајали само снови. Како било, изглед Београда не би нимало наликовао данашњем да су се остварили не само они највећи, гороломни предлози, него бар нешто од онога што је у појединим тренуцима његове прошлости предлагано.
Пројекат за нови краљев двор у дворској башти
    Почетком друге деценије 20. века, о лепом изгледу Београда одлучивали су и Французи. Техничком управом Београдске општине председавао је млади париски архитекта Едуард Леже, упамћен понајвише по предлогу за преуређење Теразија 1911. године, као и по изведеном калдрмисању Кнез-Михаилове и околних улица дрвеном каменом коцком. У Лежеове заслуге убраја се проширивање и модернизовање Улице кнеза Милоша, тадашњег Шеталишта, асфалтним пешачким стазама, тротоаром од камених плоча и камених призми, озелењеним површинама. Улепшавајући ову улицу, Леже је Београђанима одржао драгоцени час из културе градоуређивања који би и данас требало да служи за наук. Да би се сачувао леп улични дрворед, наложио је да се нарочитим шинама, стрпљиво и обазриво, пренесе свако појединачно стабло, неоштећено и с бусеном, неколико метара у страну.   Леп улични дрворед шеталишта је сачуван, а улица проширена. Какав пример онима који данас, чак век касније, сматрају да се мора обноћ посећи преко четиристо платана у Булевару краља Александра!
Зграде више музеја у Ташмајданском парку
    У исто време, почетком 20. века, вероватно Лежеовом заслугом, plan d'еmbellissement Београда – план улепшавања града – поверен је знаменитом Албану Шамбону, белгијском архитекти, иначе Французу по рођењу, ствараоцу на врхунцу славе. Камбон, како су га звали чак и ученији Београђани, био је дворски архитекта белгијског краља Леополда, урбаниста бриселског Остендеа и Вестендеа, пројектант десетак позоришта у Лондону, Амстердаму, Паризу и Бриселу. У Шамбоновој радионици, са чак двеста сарадника, настао је један од првих обухватнијих планова уређења српске престонице. Сачињен је непосредно по окончању балканских ратова 1913. године и јавности приказан тачно годину дана после чувене битке код Куманова. У њему је несавршена матрица Београда била провучена кроз сито академске уравнотежености, стилске и садржајне доследности, удешена по европском метру, а осликана као мрежа величанствених архитектонских композиција, јасних поенти, одлучних булеварских праваца, сигурном руком уобличених и украшених тргова.
    Довољно је замислити какве би вековне урбанистичке невоље Београда биле решене да је остварено тек неколико Шамбонових предлога. Да је, на пример, на кружној Славији била постављена зидана арка, један сасвим класични славолук попут париске Тријумфалне капије, давнашња дилема о будућем изгледу тог, никад довршеног и уобличеног трга, била би отклоњена. Или да је између хотела „Москва” и „Балкан”, на Теразијској тераси и под њом, био образован низ мањих тргова све до Улице краљице Наталије, улепшан такозваним jardin suspendu – висећим вртовима, каскадним барокним фонтанама и слаповима, била би решена загонетка ове градске падине, а тиме, вероватно, и изласка Београда на реке. Или какав би се величанствени трг развио код данашњих дворова, Старог и Новог, да је којим случајем било воље да се оствари попречни продор од Улице краља Милана до данашње зграде Народне скупштине у виду два повезана кружна трга: први, којим би превладавале складне наспрамне зграде дворова са стубом – алегоријом слободе у средини, и други, колонадом кружно опасан, у који се, кроз „победне капије”, уливају два моћна саобраћајна крака из Дечанске и Улице кнеза Милоша. Убудуће, вероватно би мало ко поменуо одсуство правих тргова у Београду.
   Академичарски промишљено Шамбоново решење, и поред извесне крутости и пренаглашене херојске и архаичне ноте, нудило је Београду управо оно што ће му тада, али и надаље, недостајати. Био је то један низ јаких урбанистичких мотива, који на окупу држе целину његове разливене и неусаглашене композиције, и који, као тема у музичкој партитури, варирањем и умножавањем, носе у себи клицу спремну да се даље расплоди. Нажалост, ту животворну клицу Шамбонових предлога, његов сјајни, набујали свет урбаног реда, сасвим је замео Први светски рат.
Пројекат Храма светог Саве на Савинцу, који је Шамбон урадио уз помоћ сина Алфреда.
    Његово прегнуће биће веома брзо сасвим заборављено, а академичарски наук полако ће се повлачити пред свежим и превратним замислима функционалиста и модерниста. Понесеност визијом савршенијег Београда у наредним деценијама исказаће управо они: Никола Добровић својим авангардним предлогом о Теразијској тераси, Станко Мандић пројектом Новог Београда у мрежи острва и пловних канала, дански архитекти Дал и Линдхарстен нацртом кристалне опере на Сави, Бранислав Јовин својом до детаља промишљеном визијом београдског метроа...
Аутор: 
Слободан – Гиша Богуновић
Илустровао: 
Силва Вујовић
број: