Живот пише драме

СЕКУНДA ДО УЖАСА

Звук сирене привукао је пажњу двојице малишана који су се успентрали на железнички насип, сели на пругу и заиграли се...

Тог понедељка, 1. маја 1989. године, било је пријатно свеже јутро у Ремзију, у америчкој савезној држави Њу Џерзи. Тридесетогодишња Кејт Причард је из пртљажника аутомобила журно купила кесе и кутије с намирницама које је тог јутра покуповала. Из даљине је чула сирену локомотиве.
   Возови су пролазили на мање од сто метара од њихове куће. Уместо ограде, њихову башту иза куће само дрвеће је делило од железничког насипа и шина. Кејтини синови, трогодишњи Тод и осамнаестомесечни Џон, играли су се недалеко од куће.
  – Останите ту док мама не унесе храну, а онда ћемо да ручамо! – довикнула им је. Старији син јој је климнуо главом.
   Кејт је залупила врата фрижидера и пожурила напоље. Деца су се играла на истом месту где их је оставила. Узимајући преостале кутије из пртљажника, чула је воз иза дрвећа. Није могла да га види, али је по тутњави закључила да је то путнички експрес. Поново је, пуних руку, ушла у кућу...

Гласна сирена привукао је пажњу двојице малишана. Отрчали су у дно баште, прошли између дрвећа, успентрали се на железнички насип, сели на пругу и заиграли се.
    Теретни воз полако се кретао према западу. Знакови су показивали возовођи Ричу Кампани да је путнички експресни воз измакао далеко и да је пут пред њим слободан. Могао је да пређе на уобичајену брзину од шездесет пет километара на сат. Убрзао је и окренуо се пратиоцу воза Антонију Фалку који је седео крај левог осматрачког прозора локомотиве.
   Тридесетпетогодишњи Фалко, средњег раста и снажне грађе, радио је на железници од ране младости. Он и Рич Кампана заједно су безброј пута прешли ову линију од Саферна у држави Њујорк до Петерсона у Њу Џерзију. Знали су је напамет, па ипак је Антони пажљиво мотрио и разговарао с Ричом, не склањајући поглед с пруге.
   Ћаскали су, воз се на узбрдици кретао брзином од тридесет пет километара на сат, док је иза локомотиве клопарало деветнаест теретних вагона. Рич и Антони истовремено су далеко на прузи спазили нешто необично.
   – Шта је оно тамо? – питао је Рич. Антони није одговорио. Буљио је испред себе, покушавајући да разазна чудан облик на шинама. Бачене крпе? Улубљена картонска кутија?

Одједном су обојица видела шта је то. Рич је из све снаге повукао кочницу и истовремено укључио сирену. Антони је узвикнуо: „Деца на шинама!”, отворио врата локомотиве, искорачио на узани испуст и, преко њега, до предњег дела локомотиве која се тресла од наглог кочења.
   Спустио се низ гвоздене степенице и зауставио на последњој пречки, шездесетак центиметара од пружних прагова који су муњевито промицали. Сада је јасно видео два мала детета која су седела уз саме шине. Било му је одмах јасно да се воз, мада је успоравао, неће зауставити пре места где су се деца играла.
   Натерао је себе да чека док им не буде довољно близу да искочи и зграби их. На око три метра између дечака и оштрог сечива за разгртање снега на предњем делу локомотиве бацио се унапред, дочекао на ноге и у два џиновска корака готово дохватио децу.
  Сирена воза, која је непрекидно завијала, као да је маљем по глави ударала Кејт Причард.
   – Деца – вриснула је и истрчала из куће. Дечака није било у башти. „Пруга!”, помислила је. „Морам да одем на пругу!”

Када се бацио на дечаке, Антони је телом оборио и покрио Тода, а руком зграбио Џона. Али, није стигао да га сасвим повуче и видео је како је оштрица предњег дела локомотиве закачила дете испод браде, савила му главу уназад и запарала лице. Крв је шикнула.
    „Мртав је!”, помислио је Антони и позлило му је од ужаса. Забивши главу у шљунак насипа крај шина, лежао је притискајући телом оба дечака док су металне конструкције испод вагона пролазиле на свега неколико центиметара изнад њихових леђа.
   Прва особа коју је Кејт Причард угледала када је стигла до воза, који се већ зауставио, био је Тод. Он је скакао и викао као избезумљен. Био је у шоку, али неповређен. Загрлила га је и почела да га милује. Затим је видела непомично тело човека који је лежао испод трећег вагона. Испод њега вирила је Џонова глава покривена тамном крвљу.
    – Џоне – вриснула је.
   Антони је окренуо лице према њој и рекао:
  – Госпођо, идите кући и позовите полицију и хитну помоћ.
   Као да га није чула, Кејт је пружала руке према Џону.
  – Слушајте, сместа идите кући и зовите полицију и хитну помоћ! – оштро је поновио Антони.

Стигла су прва полицијска кола, а Антони је још чврсто држао малог Џона. Знао је да је жив, али га није померао плашећи се да има унутрашње повреде. Лекар је морао да прегледа Џона пре него што је Антони дозволио да га подигну. Дечак је имао само површинску повреду за коју је било довољно тринаест копчи. Неколико дана касније Антони је посетио Причардове и убрзо постао готово пети члан породице. А свуда около, где је само дрвеће делило задње двориште од железничког насипа, постављена је висока ограда.