За читање и уживање - Џим О’Ки

ЗАГОНЕТКА

Као и сваког јутра, господин Пош је шетао са својим Помпоном, љубљеним псићем, преко Оперске авеније.
Одједном је угледао неки излог.
   Пош не беше од оних хвалисавих људи који су уверени у своју лепоту и који се хвале својом ретком и особитом интелигенцијом. О, не! Он је добро знао да му је нос у пропорцији према остатку тела много већи, да су му образи набрекли, уста мало укриво завучена, подбрадак ситан, а чело превисоко. Али је увек био човек скромне нарави и задовољан ониме чиме га је драги Бог наградио.
   Једино што је, гледајући се у излог, могао критиковати на себи било је необријано лице. А и коса му је била прилично запуштена. Лице је стога добијало изглед четкице за зубе, док је глава личила на перјаницу којом домаћице бришу прашину. Брада му је имала ону неодређену боју као да шаховску таблу изрежеш на комадиће и онда их све промешаш. Исто тако и коса, која је одостраг висила преко крагне као жабљи батаци.
   Зато је господин Пош звизнуо псу и журно прешао улицу код Цркве Сен Рош, право до најближе бербернице, или салона, како се ова места потпуно неосновано називају. У излогу овог, дакле, „салона” видела се воштана фигура неког бледуњавог младића с јаркоцрвеном периком.



   Кад је господин Пош ушао, берберница је била празна. Требало је само сести на столицу и промрмљати неколико речи и већ ће брица знати шта треба: подшишати косу или обријати браду. И заиста, берберин се одмах дао на посао. Једнолично сиктање маказа деловало је успављујуће и господин Пош је задремао.

Има свакаквих људи на свету. Једни су марљиви, други троми, трећи високи, четврти ниски – само бербера има једна једина врста. Сви су брбљиви. Па и овај Фигаро није био никакав изузетак. Чим је видео да господин Пош дремуцка, он проговори:

– Ах, господине, немате ли ниједну реч за мене? Све време нисте ништа рекли.

– Како? – промуца господин Пош, тргнувши се из полусна.

Фигаро, осокољен овом првом речју своје муштерије, настави насмејано:

– Сетио сам се нечега. А не знам како бих рекао... Ради се о једној загонетки.

Џим О’Ки (1863–1904) био је амерички афористичар и енигматичар. Написао је неколико хумористичких кратких прича, које је објавио лист „Лафајет газет” у Луизијани.
-------------------------------------------------------

– Реците, пријатељу – уздахну расејано господин Пош.

– Чудновата је ствар: дете је мојих родитеља, а није ми ни брат ни сестра. Шта је то?

– Не знам! – одврати након малог уздаха поспани господин Пош. – Не знам, вере ми!

– То сам ја! – разјасни му Фигаро победоносно.

– Ви?

– Да, ја! Чудновато, зар не?

– Заиста. Чудновато – потврди господин Пош, разбудивши се тек сада, јер је брица свршио своју работу.

Господин Пош је сада био ошишан до коже, па му је глава личила на јаје. Он пробуди свог Помпона, који је попут господара кратио време дремком, и оба напустише берберницу.

Стигли су кући таман на ручак. Добро расположен (као и увек кад би се вратио од берберина), господин Пош седе за сто.

– Шта има ново? – запита госпођа Пош, поставивши трпезу.

– Ништа! – одврати господин Пош, али се утом сети загонетке која му је малопре постављена, па додаде: – Ипак нешто! Хоћу да ти задам једну загонетку коју сам јутрос чуо.

Госпођа Пош, која је управо загризла саламу, по њеном укусу исечену на танке прозирне листиће, спусти залогај на тањир.

– Хајде, реци. Волим загонетке... Ако су паметне.

– Ова коју сам данас чуо крајње је чудновата! – продужи господин Пош грицкајући сардину коју је управо извукао из конзерве. – Ево, да чујеш: дете је мојих родитеља, а није ми ни брат ни сестра. Шта је то?

– Та загонетка нити је паметна нити тешка. А јеси ли је ти одгонетнуо? – упита разочарано госпођа Пош.

– Нисам! – искрен је господин Пош.

– Ја сам је одмах решила!

– Па реци!

– То си ти!

– Ниси погодила. Нисам то ја!

– Јеси!

– Нисам!

– Ех, па ко је онда?

Господин Пош се диже с трпезе, пође према прозору и, показујући отприлике према Цркви Сен Рош, свечано проговори:

– То је берберин који ме је јутрос подшишао.