За читање и уживање

Бранко Ћопић

Сетимо га се ретко, тек поводом неке „округле” годишњице. Ето, прошло је 40 година како нас је напустио Бранко Ћопић. Овај неуморни трагач за баштом сљезове боје и данас и те како уме да нам измами осмех али нас и огрне тугом.

Бранчило...

   „Без оца сам остао врло рано”, присећао се Бранко Ћопић. „Умро је кад су ми биле четири године, 1919, кад је селом харао прави помор од шпанске грознице. Имао је тада тридесет пет година. Био је мобилисан у аустроугарску војску, као и моји ујаци. Рањен је у оним грозним биткама на Карпатима и кући се вратио као инвалид у десну руку. А мој стриц Ниџо је, опет, био српски добровољац: тако су два брата ратовала у ствари један против другог. Тек пошто се рат завршио, мој отац и стриц Ниџо нађоше се поново заједно, у истој кући. Од њих сам добио своје прве играчке, месингане пушчане чауре, и чуо прве ратне приче. У нашој породици помрло је ни сам не знам колико мушкараца, жена и дјеце. Масовно је свијет одлазио и по осталим селима, па се смрти више и није придавала посебна пажња; тако је некако и очева смрт прошла, а да га нисам добро ни запамтио. Сјећам се живо само једног призора. Биле су гладне поратне године, ми оврхли жито те је зрње с пљевом још било непровијано. Да нам неко не би ноћу крао жито, отац је спавао на гумну, а ја поред њега. Гледали смо звијезде. Питам ја: ’Шта је горе?’, а он одговара и натенане објашњава. Ето, тога детаља се сјећам. Касније ме дјед о тим стварима темељито подучавао:
   – Видиш, горе је небо, и оно је за Земљу везано неким кукама и ланцима. Запну небо за Земљу и оно се тако држи!
   И та ми је дједова ’географија’ све до данашњих дана увјерљивија него она да Земља лебди у васиони, па се окреће, па ово, па оно... И данас ми се то чини компликованим, а дједова космичка објашњења много су ми ближа и једноставнија: Земља као погача, небо одозго као сач и тако, ето, ми ту негдје између живимо и налазимо своје мјесто под сунцем.”
   „Хумор је штит према свим невољама које човјека у животу сналазе. Ведрином и хумором борио сам се против ужаса рата. Извлачио сам из људи све што је лијепо и племенито, топло и људско, враћао сам вјеру у човјека у оној страшној ратној мрчави борбе. Хумором сам лијечио и своје и туђе ране, спасавао човјека и туговао над њим. Дуга је то прича. Чак је и Десанка Максимовић написала у једном предговору: ’Бранко Ћопић је у основи тужан песник’. Не знам ни сам право одакле ми та туга... А једна књижевност не може без хумора. Не може. Не може ни без сатире. Сатира је таква да: један пише, други се чеше, трећи се смије, а сви уче.”
      „Први непријатан доживљај у бихаћком интернату била је посјета нужнику који је имао котлић с водом”, причао је Ћопић о давној 1926. години. „Затворим се унутра и попнем на шољу. Да бих се за нешто придржавао, ухватим се за ланац којим се пушта вода. Уто, испод мене, рикну и захуча млаз воде, а ја као безглав скочих, пограбих гаће и панталоне објема рукама и истрчах у ходник, па на главна врата, и у трку везујући гаће и панталоне, јурнух улицом преко моста на Уни, претрчах га и сакрих се у жбуњу парку.
    Кад мало повратих дах и дођох себи од шока, провукох се кроз шибље до саме обале Уне и отуда сам зурио је ли вода већ потопила читав интернат. Али тамо се, изгледа, ништа није догађало.
    Скупим сву храброст и полако се вратим до интерната. Видим: ђаци сасвим мирно излазе и улазе, па уђох и ја и, као случајно, прођох ходником поред нужника. И гле, у ходнику ни капи воде. Док сам стајао и разгледао, из нужника опет нешто рикну, а ја одскочих цијела два метра. Кад ево ти мога друга Алексе, излази отуд и мирно закопчава каиш на панталонама, и тек ми је он те вечери објаснио механизам страшне водене рике.”

Случај шарених крава

   „Чврсто одлучим да идем у Београд и упишем се на Филозофски факултет. Сједнем и напишем писмо мом добром другу и вршњаку Милошу Бајићу који је већ живио у Београду. (Реч је о доцније познатом сликару и професору Ликовне академије, оцу филмског редитеља Дарка Бајића – прим. новинара). Молио сам га да ми нађе било какав смјештај и помогне ми да се упишем на факултет. И тако сам у јесен 1934. стигао у Београд. Прву ноћ сам провео испод Бранковог моста и ту ноћ никада нисам заборавио. Писао сам анегдоте за ’Јеж’ па по објављивању добијем двадесет, тридесет динара, а од тога живимо и Бајић и ја. Онда Милош црта неког, па опет капне нека пара, а и Синиша Пауновић, књижевник и новинар ’Политике’, знао би нам дати банку, за нас читаво богатство!
    Све вријеме студија становао сам у студентском дому (у данашњем Булевару краља Александра), уредно ишао на предавања, полагао испите и неуморно писао приче. Желио сам да неку од њих по сваку цијену објавим у ’Политици’ јер би то значило и велики књижевни успјех. Међутим, била је то мучна и тешка работа, пет прича ми је одбијено, објављена је тек шеста, ’Самртно руво Соје Чубрилове’. Е, то је значило моју побједу и мој улазак у литературу. И како сам тада постао писац професионалац, тако је остало цијелог живота. Али, да не би Милоша Бајића, богами, не би било ништа од мене. Здушно ме помагао, дијелећи са мном и добро и зло: шта је за мене учинио, никада му не могу заборавити, нити надокнадити.
   Највећа радост ми је била кад ми је Живко Милићевић, књижевник и уредник ’Политике’, послије, како рекох, пет покушаја обећао да ће шеста прича бити штампана, и то 8. маја 1936. године. Тај датум сам запамтио за читав живот. Имао сам двадесет једну годину...
   Заредао ја онда да објављујем приче у ’Политици’, мјесечно по двије, чак и три: за сљедећих пет година, до рата, штампано их је готово 150. Мало-помало, схватише моји сељаци да не пишем приче о њима и њиховом животу како је њима по вољи:
    – Јесте ли чули како нас нагрди онај Сојин школарац Бранко? Описао и наше браде и опанке, туче, свадбе и крађе, па и коње и говеда. Клоните се ви, људи, њега и бјежите чим га видите...
   Али, другачије је мислио мој комшија у Хашанима Лазо Угарчина, самоук сељак који је био печалбар у Америци. Отуда је донио Свето писмо и читавог га попушио завијајући у отргнуте листове прости сељачки дуван. Ипак, он је радо и читао, не пропустивши ниједну моју причу у ’Политици’. Упитам га:
   – Стриче-Лазо, како ти се допадају моје писарије?
   – Добре су, лијепе, само реци ми, молим те, зашто су у тебе сва говеда шарена? Код нас их је мало. Ето, ја немам ниједно шарено говедо. Немаш ни ти, ни остале комшије.
    Прегледах касније неколико посљедњих приповједака и заиста, у једној нађох шарену краву, у другој шарено теле, у трећој два шарена вола... Аух, почео сам да се понављам и упадам у шаблон. Пронађох и да ми је сваки сељак необријан, небо увијек плаво, поток стално замишљено жубори... Од тада сам стално пазио да се не понављам сјећајући се цијелог живота корисних примједби комшије Лазе.”

наставак тескта можете прочитатиу штампаном издању Забавника