За читање и уживање

МИТ О АРИОНУ И ДЕЛФИНУ

Прича углавном заснована на Овидијевим и Херодотовим казивањима

У древном Коринту живео је младић који свира лиру с таквом вештином да су многи говорили да га је учио легендарни музичар Орфеј, јер је имао моћ да опчини звери својим песмама.
   Једном је млади Арион сазнао да се у Хомеровој родној Јонији одржава музичко такмичење и да је прва награда врећа сребра. Ариона није привлачило богатство, већ је, као и сваки грчки јунак, хтео да постане славан.
   Његов пријатељ Перијандер, краљ Коринта, упозорио га ја на гусаре и бродоломе. Тих дана путнички бродови нису постојали: укрцали бисте се на било какав брод у пролазу и надали да ћете стићи на одредиште. Али, Арион је толико желео да иде да је краљ платио једном трговцу да га укрца на свој брод. Арион је дивно свирао у Јонији и припале су му награда и слава. Обезбедио је повратак с истим трговцем који га је превезао преко мора и упутио се кући пун приче и поноса.
   Када су готово стигли у Коринт, трговац је дошао једног јутра и рекао:
   „Момче, али морамо да те убијемо. Желимо то сребро које си освојио.”
  Јер, трговац је у ствари био гусар, као и многи капетани бродова у то време. Они би опљачкали човека, продали га као роба или га држали због откупа, ако су мислили да ће добити добру цену.
  Арион је молио да му поштеде живот, али је видео морнаре како чекају с исуканим мачевима и знао је да немају разлога да га поштеде. Зато је тражио да му испуне једну молбу: да одсвира последњу песму. Посада је желела да једног дана својој деци исприча како је чула Арионову последњу песму на харфи, па су пристали. Заузео је место на прамцу и ставио руке на струне.

Певао је о црвеним лалама на каменим зидовима Коринта и златном житу Елеусине и црном вину Епидаура. Певао је о дубоким зеленим пећинама Океана у којима Нереиде ткају плиме. Морнари су зауставили дах. Тада је Арион скочио у море. Будући километрима од обале, закључили су да ће се утопити и наставили пловидбу. Али, делфин привучен Арионовом музиком подигао га је на леђа и рекао:
   „Настави да свираш, маестро, и однећу те где год хоћеш, макар и на крај света.”
   „Нема потребе да идемо тако далеко”, рекао је Арион. „Носи ме у Коринт!”
  Подигао је своју лиру и свирао док је делфин секао таласе.
  Коначно су стигли у Коринтски залив и запрепастили рибаре и морнаре. Узрујаност је ускоро стигла и до двора краља Перијандра, који је сишао у луку да види каква је то збрка. Ту је нашао Ариона мокрог до коже, али неповређеног, и сазнао целу причу. Младића су нахранили, обукли и испратили на двор по краљевим наређењима.
   Сутрадан је трговачки брод упловио у луку, а морнари и капетан позвани су у краљевски двор. Перијандар се распитивао какве новости имају о његовом младом пријатељу и где ли је он сада.
   „Ужасно је, Ваше величанство”, одговорио је капетан. „Арион је победио на такмичењу, али је увредио богове. Једнога дана на путу кући хвалисао се да боље свира харфу него Аполон и да је бољи певач од Орфеја. Огроман талас преплавио је прамац и однео га у море. Претражили смо море, али нисмо нашли ни трага од њега. Мора да га је на дно одвукла његова врећа сребра. Смртници не смеју да пркосе боговима.”
   „Не, не смеју”, рекао је краљ и позвао Ариона да се појави. „Овде је онај којег сте хтели да утопите. Богови су послали помагача да омету ваше злодело.”

Онда је Перијандер наредио слугама да претраже њихов брод. Наравно, нашли су врећу сребра испод капетанове столице. Краљева пресуда била је немилосрдна; за разбојнике и њиховог вођу везали су вреће камења и бацили их у океан.
   Али то није још крај приче. После тога добри делфин често је долазио у луку да слуша Арионово свирање. Када је угинуо, кажу, бог Аполон га је ставио на небо као Делфина, мало риболико сазвежђе које добрим морнарима показује пут до куће.
   Причу је донео путник који је много година после овог догађаја посетио Коринт, испричали су му је мештани, објаснивши порекло мале златне статуе у храму, која приказује младића на делфиновим леђима ■