Бајка или истина

КО СУ БИЛА „ЗЕЛЕНА ДЕЦА ИЗ ВУЛПИТА”

Ова приповест кружи Енглеском скоро хиљаду година. Ни данас није до краја разјашњена.

Вулпит је градић у Источној Англији, у области Сафок, која је у свету најпознатија по археолошком открићу из 1992. године, када је близу села Хоксан откривена највећа ризница из римског доба, с преко 15.000 артефаката и великом количином злата и сребра. Ово је до данас највеће откриће ове врсте у Великој Британији.
    Ипак, Вулпит је у свету најпознатији по миту о „зеленој деци”. Иако првобитни извори сежу до средине 12. века, први записи су се појавили у Лондону тек око 1670. године. Легенда је вековима препричавана, не само у Енглеској и Шкотској већ и широм средњовековне Европе. Први запис се приписује Вилијаму из Њуберија, једном од првих средњовековних историчара и хроничара у Енглеској. Иако се у његовом спису Historia rerum Anglicarum из 1173. године о догађајима из Вулпита пише као о савременом случају, много је вероватније да је легенда постојала још док Вилијам није ни био рођен, те да његов спис касни бар пола века.
    У то време „историјски” записи су често били подаци из друге руке, које су хроничарима преносили углавном великаши, а много чешће свештеници и калуђери, будући да је међу њима било и највише писмених. И сам Вилијам тврди да су многи подаци засигурно изгубљени или нетачно додати услед протока година. Све верзије легенде потврђују је да су „зелена деца” постојала, да се све десило у Вулпиту, те да су сви становници ширег подручја знали за њих.

Неодољиви сирови пасуљ

   Ради се о изненадном доласку двоје мале деце, видно изнурене и гладне, у време жетве у Вулпиту – у јулу или августу, за време владавине краља Стивена од Енглеске (11/12. век). Деца су се крила у једном жбуну на улазу у село, у такозваној „вучијој јами” (wolfpit, по чему је село и добило назив), а нашли су их сељани који су се враћали с поља. Касније се испоставило да су деца највероватније брат и сестра узраста седам до девет година. Иако су им сељани одмах понудили храну, деца су се на сам мирис мрштила и одбијала да једу. Други су тврдили да су их видели раније истог дана, када су изашли из једне пећине близу брда.
   Како год било, деца су одбијала храну неколико дана, пијући само воду, а онда су приметила велику гомилу неочишћеног пасуља и почела брзо да га једу.
   Носила су необичну одећу без шавова, а кожа им је била тамна, док је на сунцу деловала зеленкасто. Премда су житељи покушавали да сазнају одакле су дошла и ко су им родитељи, она су међу собоом разговарала на непознатом језику који је понекад личио на цику. Дечак није ни комуницирао са житељима, док је деловало да девојчица разуме нека питања, али није у стању да одговори на енглеском.
   Деца су у селу провела шест месеци, а полако су почела да једу све сем меса. Нарочито су волела зелено сирово поврће. Временом је њихова кожа изгубила зеленкасту ноту, а сељани су одлучили да их крсте, као и сву другу децу. Недуго затим, дечак, вероватно млађи од девојчице, разболео се и убрзо преминуо.
   Две године касније, девојчица се потпуно прилагодила животу у селу и почела да помаже у свим пословима. Научила је и довољно енглеског да опише своје порекло. И то је запањило све сељане много више него (некада) зелена кожа. Испричала је да су она и брат чували очеву стоку, али су одједном зачули јак прасак и видели сјајно светло, а након тога су се пробудили у шуми близу Вулпита. Када су је упитали одакле долазе, одговорила је да су из „Земље Светог Мартина”, с много зеленила и мање сунца него у Вулпиту.
   Девојчица је касније добила име Агнес и удала се за трговца из града Лин на обали Сафока. Извори наводе и да је била слушкиња на двору једног од првих лордова у Енглеској, или је радила са својим мужем.

Земље оца Мартина

   Не постоји запис када је Агнес преминула, ни да ли је имала потомке. И ту се хроничари и историчари разилазе – да ли су „зелена деца” уопште и постојала?
   „Земља Светог Мартина” никада није постојала у Уједињеном Краљевству. Ипак, како је у то време сваки капетан брода давао своје име мањим острвима која први открије, можда је неко острвце близу Енглеске или Ирске тада називано тим именом.
   Други историчари не виде никакву тајну, тврдећи да се заправо ради о деци досељеника, Фламанаца (народа германског порекла, католика, који и данас живе у Белгији). То би објаснило непознат језик којим су деца говорила. Такође, северна Европа је доста хладнија, што објашњава мање сунца.
   Трећи пак сматрају да је реч о потомцима ирских досељеника насељених у области Форнам, коју је црква називала „предео оца Мартина”. Објашњене за зелену кожу неки налазе у хлорози, медицинском стању које изазива хроничан недостатак витамина (звано и „зеленика” или „зелена болест”).
   Прича је први пут штампана средином 19. века. У то време, „Бајка о зеленој деци” била је позната и у Француској и Немачкој, а можда су и браћа Грим „Ивицу и Марицу” делимично засновала на њој. Данас се на улазу у Вулпит налази метални знак с двоје деце и вуком заштитником изнад њих.